СМАТРАШ ДА ТЕ ЈЕ БОГ НЕПРАВЕДНО СТАВИО У НЕКУ ЖИВОТНУ СИТУАЦИЈУ: Несрећан си, тужан, очајан – ево како ПОБЕДИТИ овај осећај!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on VKShare on Google+Share on LinkedIn

Ево реалне приче једног човека, нашег савременика. Има тридесет пет година, прилично је успешан у свом послу. Има лепу и скромну жену, малу ћеркицу, велики стан у Москви, викендицу, два аутомобила, много другова…

Има нешто чему може да стреми и о чему многи људи маштају. Међутим, њега ништа не може да радује. Он је заборавио шта значи радост. Свакодневно га притиска тескоба од које покушава да се сакрије у послу, међутим без успеха. Он сматра да је несрећан, а није у стању да каже зашто. Новца има. Здравље, младост – све је ту. А среће нема.

Покушава да се бори, пронађе решење. Редовно иде код психолога, неколико пута годишње иде на специјалне семинаре. Након њих кратко време осећа олакшање, али се затим поново све враћа. Својој жени говори: „Нека ми и није лакше од тога, али ме тамо макар разумеју“. Друговима и родбини говори да страда од депресије.

Треба рећи да ово, на жалост, није једини пример. Таквих људи има много. Наравно, не налазе се сви у тако добром спољашњем положају. Зато и говоре: „Тешко ми је, јер немам новца“ или „немам свој стан“ или „посао није добар“, или ми је жена незадовољна или муж пијаница, или ми се ауто покварио или нема здравља, итд. Човек упада у депресију и чини му се да ако се нешто мало измени или макар побољша, тескоба ће проћи и наступиће срећа.

Човек покушава да достигне оно што му се чини да му недостаје, међутим, када то постигне, након кратке радости, тескоба поново наваљује. Људи мењају станове, послове, жене, аутомобиле, другове, хобије, али нису у стању да једном и за свагда утоле унутрашње незадовољство које, када се појача, прелази у мрачну тугу.

Психолози ово стање дефинишу као депресију. Они је описују као психички поремећај који се често јавља након негативних догађаја у животу, али које често може да се развије и без неког видљивог разлога. Данас је управо депресија најраспрострањенији психички поремећај.

Основни симптоми депресије су лоше расположење које не зависи од околности; губитак интересовања или задовољстава од активности која је раније била пријатна, умор, „губитак снаге“.

Додатни симптоми су: песимизам, осећај кривице, бескорисности, узнемирености и страха, одсуство способности концентрације и доношења одлука, присуство мисли о смрти и самоубиству, нестабилни апетит, нарушени сан (несаница или претерани сан).

За постављање дијагнозе „депресије“ довољна су два основна и два допунска симптома.

И ето, човек је пронашао код себе ове симптоме – шта да ради? Многи одлазе код психолога. Све више и више људи им се обраћа за помоћ. И шта добијају тамо? Као прво, разговор, као друго, таблете – антидепресиве.

Неки психолози говоре да се депресија у већини случајева успешно лечи, али притом признају да је у питању најраспрострањеније психичко обољење. Овде је присутна очигледна противречност – ако се болест успешно лечи, зашто она не нестаје, зашто се проласком времена чак и шири?

На пример, са великим богињама је успешно завршено и већ одавно нема људи који болују од њих. А са депресијом је слика управо супротна.

Зашто? Зар не из разлога што се лечењу излажу само симптоми болести, а њени истински узроци се, као и раније, чувају у људским душама, попут корења корова који опет и опет пуштају штетне изданке?

Психологија је млада наука. Званичан почетак добила је тек пре 130 година, када је 1879. године В. Вундт у Лајпцигу отворио прву лабораторију експерименталне психологије.

Православље је старо две хиљаде година. И оно има своје гледиште о појави коју психологија назива „депресијом“. Са овим гледиштем неће бити сувишно да се упознају људи које интересује могућност успешног избављања од депресије.

У Православљу се за дефинисање тог душевног стања користи термин „униније“[1]. У питању је болесно стање при коме у душу прониче тегобно расположење које временом постаје континуирано, придодаје се и осећање усамљености, остављености од најближих, родбине, свих људи уопште, чак и Бога. Разликују се две основне врсте чамотиње – чамотиња са потпуним угушењем духа без осећања било какве злобе и чамотиња са примесом осећања злобе и раздражљивости.

Ево како о овом стању говоре древни Оци Цркве: „Униније је раслабљење душе и немоћ ума, клеветник Бога – као да је немилостив и нечовекољубив“ (Преподобни Јован Лествичник). „Чамотиња представља тешко мучење душе, незрециву муку и гору казну од било које друге казне и мучења“ (Свети Јован Златоуст).

Ово стање се сусреће и код верујућих људи, док је у још већој мери распрострањено и код неверујућих. О њима је Свети Пајсије Светогорац говорио: „Човек који не верује у Бога и будући живот подвргава своју бесмртну душу вечној осуди, али и у овом животу живи без утехе. Нико није у стању да га утеши. Он се боји да не изгуби живот, мучи се, иде код психијатра који му даје таблете и саветују да се развесели. Он узима таблете, заглупљује, а затим иде тамо-овамо да би погледао неке занимљивости и заборавио на свој бол“.

Ево како је о томе писао Свети Инокентије Херсонски: „Да ли страдају од чамотиње грешници који не брину за спасење своје душе? Да, и то најчешће иако се, споља гледано, њихов живот састоји великим делом из забава и утеха. Чак се веома тачно може рећи да је унутрашње незадовољство и прикривена тескоба стално стање грешника, јер савест, колико год се трудили да је пригушимо, као црв нагриза срце. Невољно, дубоко предосећање будућег суда и осуде такође узнемирава душу грешника и загорчава јој безумне чулне утехе. Најокорелији грешник повремено осећа да се у њему налази празнина, мрак, ране и смрт. Одатле и потиче та незадржива наклоност неверујућих ка непрестаном увесељавању, жељи да се заборави и борави ван себе.

Шта рећи неверујућима о њиховом стању? Оно је корисно за њих, јер им служи као позив и подстицај на покајање. И нека не мисле да за њих може да се пронађе било које друго средство за ослобађање од духа чамотиње све док се не обрате путу истине и не исправе себе и своју нарав. Сујетна задовољства и земаљске радости никада неће бити у стању да испуне празнину срца: наша душа је шира од целог света. Напротив, како време пролази, телесне радости ће изгубити силу да забављају и очаравају душу и претвориће се у извор душевне тежине и досаде.“

Неко може да каже: зар свако тужно стање представља чамотињу? Не, не свако. Туга и жалост, ако нису укорењени у човеку, не представљају болест. Они су неизбежни на тешком земаљском путу као што је и Господ упозорио: „У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет“ (Јн. 16:33). Преподобни Јован Касијан учи да се „само у једном случају туга може сматрати корисном за нас, када се јавља због покајања за грехе које смо учинили или због жеље за савршенством или због размишљања о будућем блаженству. О њој свети Апостол говори: „Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт“ (2 Кор. 7:10). Међутим, ова туга која ствара покајање за спасење јесте послушна, топла, смирена, кротка, пријатна, трпељива јер потиче из љубави према Богу, на неки начин је весела, бодрећи се надом на своје савршенство. Демонска туга је веома сурова, нетрпељива, немилосрдна, сједињена са бескорисном тугом и мучним очајањем. Слабећи човека који јој је подвргнут, она га одвлачи од усрдности и спасавајуће жалости јер је безумна… Дакле, осим гореуказане благе туге која потиче од спасавајућег покајања или ревности ка савршенству, или од жеље за будућим добрима, свака туга као туга овога света која узрокује смрт, треба да буде одбачена, прогоњена из наших срца“.

 Последица чамотиње – роптање

Свети Тихон Задонски исправно запажа да је са практичне стране гледишта „туга овога света потпуно некорисна јер није у стању да врати или пружи човеку ништа од онога због чега он и тугује“. Међутим, са духовне стране оваква туга наноси и велику штету. „Избегавај чамотињу јер она уништава све плодове подвижништва“, саветује Преподобни Исаија Отшелник.

Преподобни Исаија је посебно писао за монахе, то јест, за људе који већ знају основне принципие духовног живота, да трпељив пролазак кроз жалости и самоограничење ради Бога доноси богати плод у виду очишћења срца од греховне прљавштине.

На који начин чамотиња може да лиши човека тог плода?

Можемо навести поређење са светом спорта. Сваки спортиста је принуђен да сноси тежак напор током тренинга. У борилачким спортовима је потребно да се трпе и прави ударци. Ван тренинга спортиста себе озбиљно ограничава у храни.

Дакле, он не може да једе то што жели, не може да иде где жели и треба да се бави оним што га доводи до изнемоглости и наноси му бол. Међутим, при свему томе, ако спортиста не губи из вида циљ ради кога све то трпи, његова упорност ће бити награђена – тело постаје снажније и издржљивије, трпљење га оснажује и чини јачим, искуснијим. Као резултат свега тога, он достиже циљ који је поставио.

Ово се догађа са телом, међутим, то исто се догађа и са душом када трпи страдања која се појављују или ограничења ради Бога.

Спортиста који је изгубио циљ, престао је да верује у то да је у стању да достигне резултат, упада у тешко расположење, тренинзи за њега постају бесмислено мучење и чак и ако се натера да настави са тренинзима, он већ неће постати шампион, значи да ће изгубити плод од својих напора које је вољно или невољно претрпео.

Слично се догађа и са духом човека који је упао у чамотињу, јер то стање представља последицу губитка вере, маловерја. Међутим, то је само једна страна тог стања. Друга страна се огледа у чињеници да је чамотиња често праћена роптањем. Роптање се огледа у томе да човек сву одговорност за сопствена страдања пребацује на друге, коначно и на Самог Бога, себе сматра невиним страдалником, непрестано се жали и љути на све оне, који су по његовом мишљењу, криви за његова страдања. „Криваца“ има све више, у мери у којој човек све дубље пропада у грех роптања и постаје злобнији.

У питању је најтежи грех и највећа глупост.

То је исто као када би човек скинуо утичницу, додиривао голе жице, претрпео удар струје и почео да гунђа: „Ах, какав је то лош Бог! Зашто је Он дозволио да ме удари струја!? Зашто!!! Зашто мени то да се деси?“

Човек може да почне да псује електричара, утичницу, човека који је пронашао електрицитет и тако даље, међутим, ако се не буде зауставио, доспеће до тога да оптужи Бога. У томе је суштина роптања. Човек који ропће на околности, подразумева да је крив Онај Који му је послао такве околности. Зато међу људима који ропћу има много оних који су „увређени на Бога“.

Али, зар те је Бог терао да додирујеш огољену жицу?

Роптање је знак духовне незрелости. Особа одбија да прихвати одговорност за сопствене поступке, не жели да види да је оно што се са њом догађа природна последица њених дела, њених избора, њених хирова. И уместо да призна очигледно, почиње да трага за кривцем и, нормално, као крајњи кривац се показује Онај Који је Најтрпељивији.

Управо је са овим грехом почело саплитање људског рода. Господ је рекао: „Једи слободно са сваког дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи“ (1 Мојс. 2:16-17). Само једна заповест и то веома једноставна. Међутим, човек је узео и појео. Онда га Бог пита: „Адаме, зашто си јео?“ Свети Оци говоре да је у том тренутку наш прародитељ рекао: „Господе, погрешио сам, опрости ми, крив сам“, не би било ни изгнанства из раја и целокупна историја рода људског би била другачија.

Уместо тога, Адам говори: „Шта сам ја крив? Немам ја везе са тим, за све је крива жена коју си ми Ти дао“… Ево ко је први почео да „испаљује стреле“ на Бога због сопствених поступака!

Адам и Ева нису били изгнани из раја због греха, већ због одуства жеље да се покају које се показало у роптању – на ближњег и на Бога. У том стању се крије велика опасност за душу.

По речима Светог Теофана Затворника: „Пољуљано здравље може да пољуља и спасења када се из уста човека који болује чују речи роптања“. Исто тако и сиромашни и просјаци, ако због сиромаштва или болести негодују и ропћу, не стичу опроштај.

Непрестане жалбе нису у стању да избаве од несреће, већ је само отежавају, док смирена покорност одлукама Промисла Божијег и непомућеност духа одузимају тежину невољама. Зато ако човек који се сусреће са тешкоћама не ропће, већ прославља Бога, ђаво кипти од злобе и иде до другог, до човека који ропће да би му нанео још више непријатности. Што човек снажније ропће, то снажније разара себе самог.

Преподобни Јован Лествичник сведочи на који начин се управо и догађају ова духовна разарања, састављајући духовни портрет особе која ропће: „Када човеку који ропће дају заовест он противречи, није прикладан за дело; у таком човеку нема чак ни доброг расположења, јер је лењив, а лењост је неодвојива од роптања. Он је превртљив, нико га неће превазићи у многословљу; он увек клевеће једног пред другим. Особа која ропће мрзовољна је за добра дела, за гостопримство није способна, у љубави је лицемерна.“

Овде је иста ситуација као у примеру са спортистом – ко види циљ испред себе, верује да је он достижан и нада се да ће бити у стању да га достигне, у стању је да издржи тешкоће, ограничења, напоре и бол. Хришћанин који трпи све оне невоље које неверујућа или маловерна особа сматра разлозима за чамотињу, има виши и светији циљ од било ког спортисте.

Сви знамо колико су велики Светитељи. Њихове подвиге признају и уважавају чак и многи неверујући људи. Постоје различити чинови светости, али је највиши међу њима мученички, то јест, људи који су примили смрт за исповедање Христа. Након њих су – исповедници. У питању су људи који су страдали за Христа, претрпели мучења али су сачували верност Богу. Од исповедника су многи били бачени у тамнице, попут Светог Теофана Исповедника, другима су одсецали руку и језик, као Светом Максиму Исповеднику или ископали око као Светом Пафнутију Исповеднику… Све то су они издржали ради Христа.

НЕ ЧИНИ НИКАДА ОВАЈ ПАКЛЕНИ ГРЕХ – ПОБЕДИ СЕБЕ: Отац свих грехова који напада све! ВИДЕО

Велико дело, многи ће рећи да они за тако нешто нису способни. Међутим, у Православљу делује један важни принцип који дарује могућности сваком човеку да постане свет и прибројан Исповедницима: ако неко слави и захваљује Богу за несрећу у којој се налази, он онда носи исповеднички подвиг. Ево како о томе говори Свети Пајсије Светогорац: „Хајде да замислимо да сам се родио као богаљ, без руку и без ногу. Потпуно немоћан, не могу ни да мрднем. Ако ја то прихватим са радошћу и слављењем, Бог ће ме прибројати Исповедницима. Тако мало треба учинити да ме Бог приброји Исповедницима. Када се сам, својом кривицом, слупам колима у стену и прихватим са радошћу оно што се догодило, Бог ме прибраја Исповедницима. Па, шта још могу да желим? Чак резултат моје сопствене непажње, ако га са радошћу прихватам, Бог признаје“.

Управо тако велике могућности и циља лишава себе особа која је упала у чамотињу која јој затвара духовне очи и баца у роптање.

Прочитајте још: БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ КОД СРБА – Туциндан, Бадњи дан, Бадње вече – Ово су обичаји нашег народа на ове дане!

ПРАВОСЛАВЉЕ УЗ ПЕТАРДЕ: Владика Григорије објаснио зашто никако не смемо да пуцамо током празника! (ВИДЕО)

ЧУДО УОЧИ БОЖИЋА: Икона пресвете Богородице заплакала (ВИДЕО)

Извор: Ослобођење

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on VKShare on Google+Share on LinkedIn



loading...