POREKLO DREVNIH SRBA: Severni vetrovi Belog mora

Narodu ne možete oduzeti pravo na istorijsko pamćenje samo ukoliko ima čega da se seća i ako je svestan šta je to što treba da pamti. Neke slike se protokom vremena mogu zamagliti, druge neprimetno nestaju ukoliko nemaju naročit značaj. Vremena i događaji umeju biti poput reči. Ukoliko ih je previše ili premalo znaju ometati onoga ko njima raspolaže u nameri građenja smislenih rečenica. Može li se istorijsko sećanje jednog kolektiva izbrisati? Na primeru naroda kome pripadam uveravamo se da je to sasvim izvesno. A ima li teže boljke od one kada zaboravimo ko smo, kada prestajemo biti svesni vlastitog identiteta? Kako za pojedinca tako i za narod. Tada ostajemo na raznim vetrometinama skoro bespomoćni tragajući za kakvim orijentirom, a mahom se oslanjajući na druge od kojih očekujemo da nam kažu kojim smerom da se krećemo, kako da postupamo. I bilo kakve zapovesti internalizujemo kao sopstvene izbore, istovremeno pothranjujući osujećenosti kao i strahove da iz lošeg ne dospemo u još gore. Šta nam onda znači sposobnost promišljanja drugo nego li kao novi poziv za sledeća traganja. Poput trčanja ili osvrtanja za sopstvenom senkom. Ima li nečega iskonskog u našim životima što nam određuje stvarnost a što nazivamo sudbinom, srećom ili nesrećom? U svakom slučaju odvojenim od nas kao pokretača ali ne i kao aktera.

Belo more (Foto: Gugl mape)

Piše: Prof. dr Zoran Nikolić

Lavirint u kome se nalazi moj narod zapravo liči na zatvorene, neprolazne koncentrične krugove. A nije tako. On je samo lavirint koji ima izlaz koga treba pronaći. Istraživanje porekla drevnih Srba preduzeo sam rukovođen željom da saznam kom to narodu pripadam. Zvanična istorija nudi već svima znan odgovor koji se temelji na zapisu vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita, a koji osporavaju mnogi naši i strani autori od Miloša Milojevića, Olge Luković-Pjanović, Pavela Jozefa Šafarika, Sime Lukin-Lazića, Jovana Deretića, Đorđa Jankovića, Slobodana Filipovića, Relje Novakovića, Ranke Kuić, Ilije Živančevića, Miloša Grozdanovića, Siprijana Robera, Lorenca Surovjeckog, Adofa Pikta, Kazimira Šulca pa do Anatolija Kljosova i mnogih drugih. Značajan doprinos u rasvetljavanju istine o poreklu i istorijskim putanjama srpskog etnosa daju i Irma Čremošnik, Vladimir Ćorović, Lazo Kostić, Lazar Šebek, Jozef Domaševski, Svetislav Bilbija, Emil Birnuf, Rastko Kostić, pa sve do onih autora koji na posredan način delom govore i o našoj temi poput Al-Masudija, Jirgena Španuta, Valtera Vista ili Artura Kestlera. Uglavnom, pored zvaničnog tumačenja, poreklo drevnih Srba se objašnjava i kroz tri teorije: autohtonističku, indijsku ili stroslovensku i iransku. Istraživači izvode i druge klasifikacije ali smatram da postoji najviše argumenata za ovakvom tipologizacijom u osnovi četiri učenja bez obzira što se poslednja tri imenuju pseudonaučnim. Uistinu bez jasnih naučnih kontraargumenata. Tako da zvanična istorijska teorija pozivajući se na naučnost, a ne poštujući njene principe i logička pravila, protivreči sebi i zapada u očigledan ćorskokak. Objektivno, jedini njen argument bi se mogao imenovati pravom jačeg. Ali nauka prestaje biti nauka ukoliko nesmotreno ili smotreno pokušava da oponaša ona učenja u čiju se istinu veruje a ne sumnja.

Na početku istraživanja sam nastojao da jasno razgraničim svoj cilj: da li me zanima poreklo naroda koji se u davnoj istoriji nazivao Srbima ili me isključivo interesuje istorijsko poreklo življa koji se danas tako imenuje? Bez dileme – hteo sam da otkrijem poreklo i istorijske kulturno-društvene osobenosti drevnih Srba. Bio sam siguran da se samo multidisciplinarnim pristupom može posvetiti ovom izučavanju. Pre svih, istorijsko-georafskim, lingvističkim, etnološkim, antropolo- škim, arheološkim, genetičkim, genealoškim, sociološko-kulturološkim. Jedan od bitnijih problema kod ovakvih izučavanja odnosi se na činjenicu da stalno očekujemo da pronađemo zapisanu istinu koju je potrebno potom samo pročitati i preneti drugima. U istorijskim zbivanjima to može biti, a često i jeste, velika varka. Istorija biva učiteljicom ali neretko i zavodnicom. I kada imamo pred sobom neupitne artefakte, o njima moramo doneti valjan zaključak. A naša konkluzija zavisi od nizova isprepletanih činilaca. Prevashodno je potrebno odrediti što pouzdaniju perspektivu koja usmerava naš pogled i misao. Tokom rada sam pokušao da se stavim u poziciju tog etnosa, da razmišljam kao oni: šta bi sada uradili, kako bi postupili, na koji način bi se organizovali, kuda bi krenuli i slično. Mislim da mi je ovakav pristup ponajviše pomogao. Predstavljao mi je polazni putokaz čiju sam ispravnost kasnije argumentovao činjenicama. 


Rezultati do kojih je došla genealogija iskazani kroz tipove haplogrupa a posebno Y-hromozomske DNK haplogupe, nisu ekvivalent utvrđivanju očinstva DNK metodom. One su samo dragocen reper izučavanja genetskog porekla sadržanog u etnosu koji se prenosi sa oca na sina. Ili sa majke na decu oba pola kakav je slučaj kod mitohondrijskih haplogrupa (mtDNA). Osim toga, ova metoda je bar za naše prilike skupa te je ispitivani uzorak mali. Pitanje je da li se kao takav može uzeti zdravo za gotovo i pored praktikovanja egzaktnih statističkih metoda. Utvrđivanje Y-hromozomske DNK haplogrupe ili mtDNK znači utvrditi samo začetnika te loze i njegovu lokaciju. Šta je sa kasnijim procesima etnogeneze najvećeg broja naroda, migracijama, mutacijama gena? Najveći problem u ovom pogledu predstavlja pogrešno postavljanje paradigme a sa njom i hipoteze. Na primer: Y-hromozomska DNK haplogrupa R1 je primarna haplogrupa Srba kao Slovena. Ja sam kroz istraživanje shvatio da nije tako i da je to samo jedna grana u etnogenezi Srba. Naravno da tome pridodajem i oslanjanje na postojeća arheološka saznanja. Jasno nam je da sve nije istraženo, kao i da će neka istraživanja u budućnosti pokazati sasvim drugačije geografsko poreklo bar nekih haplogrupa. Jednostavno, šta ako još uvek nisu pronađeni ostaci ljudi u konkretnim regionima kao nosiocima svake ponaosob haplogupe? Uzmimo samo činjenicu da je nakon poslednjeg ledenog doba koje je okončano oko deset milenijuma pre Hristosa, nivo okeana i mora porastao i do 180 metara. Od koje paradigme polazimo u analizi utvrđenih haplogrupa i kako izvodimo zaključke su ključna pitanja kojima se genealogija mora posvetiti.


Ko su drevni Srbi i otkuda su potekli? Srbi kao ni Sloveni ne potiču od jednog plemena. Srpski etnos grade četiri grane koje se stapaju u jedinstveno stablo: Srbo-Rasi, Srbo-Sloveni, Srbo-Semiti i Srbo-Kelti. Ja sam se odlučio za ovakvo imenovanje grupa, mada se one mogu i drugačije nazivati kao što ih je moguće sažimati ili dalje raščlanjavati. Na kraju dosadašnjeg istraživanja došao sam do ove spoznaje. Najteže se vidi najudaljenija tačka u pretežnom istorijskom mraku gde samo iskre nagoveštavaju udaljenu svetlost. A ja sam baš uporno tragao za tom najdaljom iskrom. Shvatao sam da će mi bez nje sve ostale putanje biti nesigurne. Uveren sam da sam za tu prvobitnu tačku našao dovoljno argumenata koji se sada mogu prikupiti. 


Otprilike 10. milenijum pre Hristosa je vreme od kada se može ustanoviti i pratiti nastajanje srpskog etnosa. I gde se nalazi to mesto? U Indiji, Iranu, na Kavkazu, Sibiru, Helmskom poluostrvu, gornjem ili donjem toku Dunava? Ne. Rodovi Srba se javljaju na obalama Belog mora. I to na prostoru današnjih područja: poluostrva Kola u Murmanskoj oblasti, Karelijskoj i Arhangelskoj regiji u današnjoj Rusiji. Na obalama Belog mora i bliskim područjima nastaju i slovenske etničke i kulturno-istorijske grupe, ali i deo naroda koji danas nastanjuje severnu, centralnu i zapadnu Evropu. 

Savremena tehnologija je omogućila razvoj i usavršavanje podvodne arheologije. Istraživanja koja su zadnjih godina vršena u tim vodenim regionima osnažila su moju hipotezu. Krajem poslednje glacijacije po istraživanjima klimatologa došlo je do naglog prodora golfske struje na sever Evrope, baltički, skandinavski i prostor Belog mora. Obnavljanje flore i faune učinila su ta područja pogodnim za život ljudi koji su u najvećoj meri svoj život organizovali na nomadskim principima. Međutim, poslednji rezultati istraživača koji se bave podvodnom arheologijom utvrđuju da su na tom platou postojala naselja koja datiraju upravo iz tog perioda – negde oko desetog milenijuma pre Hristosa. Zašto je ovih otkrića malo nije teško odgonetnuti. Naime, za vreme poslednje glacijacije nivo mora i okeana se spustio i do 180 metara u odnosu na danas, a obale su se produbile i za nekoliko kilometara. To je doprinelo i da se rečna korita ispune vodom u daleko većem obimu nego što je to sada slučaj, sa stabilnijim tokom i prilično brojnijim pritokama. Nešto južnije od obala stvorio se veliki broj jezera zbog blokade vodenih tokova, manjeg isparavanja radi otežanog prodora toplijeg vazduha kao i ekspanzije lednika. Na tim lokacijama su živeli naši preci. U sunčanijim periodima su se spuštali do tadašnjih obala (danas duboko u morskim vodama), a u onim najhladnijim su se povlačili južno ka staništima pored jezera i u blizini reka. Rekao bih da su svesno birali ove izolovane i ne baš gostoljubive predele. Mislim da je želja za životom u miru i posvećivanju svim poslovima u vezi svakodnevnice i opstanka uslovila ovu izolaciju. Jer najverovatnije najbliži susedi su činili pretke budućih ratobornih germanskih plemena. I iz ovog detalja primećujemo da su preci Srba iskonski bili skloni mirnom životu i posvećenosti njegovom održavanju, uređenju i unapređenju. Otpornost i žilavost u odnosu na sve nedaće koje mogu zadesiti čoveka i njegovu zajednicu ugrađivali su se u ovaj živalj od najranijih vremena. Na obodima mora postojale su tundre koje su zajedno sa okolišem bile stanište vunastim mamutima, vunastim nosorozima, sobovima, mošusnom govečetu. Tundra se prostirala od same ledene obale. Otporna na hladne klimatske uslove nudila je razno bilje nekim sisarima – sobov lišaj, travu, mahovinu, patuljasto drveće. Mora i reke su bile bogate ribom kao i fokama, morževima. U vreme sunčanih perioda na hiljade vrsta ptica se doseljavalo na ova područja tražeći u priobalju, jezerima i rekama hranu za sebe. Čovek je u ovakvim prirodnim uslovima itekako imao šansu da preživi. M. Milanković i naglašava da je na severu Evrope oko 9500 godine nastupio period neobično toplih leta za to podneblje. Takva klima se protezala u narednih 1000 godina, tvrdio je on.


A. Hanson, S. Bjork, H. Linderson, M. Rundgren, B. Nilson, A. Sjostrom, D. Hamarlund kao podvodni arheolozi su uz pomoć visoke tehnologije otkrili naselja u vodama Baltičkog mora čije su poreklo označili na približno 9600 godina pre Hristosa. Oni su potvrdili saznanja da se za vreme ledenog doba obala povukla duboko u pučinu do nekih 3000 metara. Do raznih artefakta su dolazili na različitim dubinama: 21, 8,3 i 3,6 metara. Reč je o stablima borova, posečenim stablima, panjevima, sedimentom riba, životinja i ptica, primitivnim alatkama od kostiju životinja, kamenja, građevinama od kamenja i drveta, kostima životinja. Do sličnih nalaza, doduše na kopnu, su došli su ruski arheolozi dvadesetih godina prošlog veka na poluostrvu Kola. A. Barčenko i A. Konđajin su istraživali prostor oko Sejdskog jezera. Bez obzira što su dokumenta sa rezultatima konfiskovana od strane komunističkog KGB-a a dva vrsna naučnika likvidirana u staljinističkim čistkama, suština tih zaključaka nam je poznata. U njima Barčenko i Konđajin saopšavaju znanja o dva kulta koji su od posebne važnosti za istoriju drevnih Srba, njihovu mitologiju i paganistička verovanja. Bez obzira što smatraju da su pronašli vodeno svetilište naroda Saami. Pre će biti da se radi o svetilištima svih rodova koji su tu bili nastanjeni. 


U prilog tvrdnji da se u oblasti Belog mora odvijao život ljudi ne samo neposredno nakon ledenog doba već i po zvaničnoj nauci i za njegovo vreme, govore i stavovi ruskog naučnika V. Demina koji se poziva na nalaze savremenih ruskih i američkih istraživača, da u tom periodu nije ni blizu bilo toliko leda u Severnom ledenom okeanu kao što se mislilo. Time je i oblast Belog mora bila gostoljubivija. Za osnaživanje svoje tvrdnje navodi paleolitsko nalazište Berezovskaja stajanka na obali reke Pečore. Krajem devedesetih godina prošlog veka Deminova ekspedicija je na planini Ninčut pored Sejdskog jezera pronašla megalitski kompleks sa ostacima ogromnih stepenica i prostorija sa neobičnim rezbarijama na zidovima. Zanimljivo je istaći da je tada pronađen i petnaestometarski nasip opservatorije iz istog perioda, o čemu piše i G. Tešić. Demin sve to dovodi sa kultom sunca i zapisima Diodora sa Sicilije o Apolonu kao bogu svetlosti. I ovaj detalj je značajan za sklapanje mozaika o poreklu i prvim oblicima društveno-kulturnog života predaka drevnih Srba.


Svi argumenti koje navodim kao i oni koji čekaju na red, ne bi imali smisla ukoliko na ovom mestu ne započnemo temu o starim Rasima i njihovoj vezi sa Srbima. Mnogi bi se pitali da iako je sve ovo tačno kao i potonji argumenti (a ja bih voleo da mi se dokaže suprotno), zašto se to ne odnosi na neki drugi narod. Među Slovenima ili Germanima, na primer. Ali, istina je i danas svuda oko nas. Rasi su imali braonkast ten, uglavnom crne, crvenkasto-crne i tamno smeđe kose, svih nijansi boje očiju i osrednji rast snažne muskulature. Za razliku od njih naši najneposredniji preci su bili crvenokosi, smeđokosi i retko plavokosi, bele i rozikaste puti, uglavnom plavih očiju, visoka i vitka rasta. Rasi su na prostor Belog mora stigli polovinom desetog milenijuma pre Hristosa. Prve grupe rodova koji će kasnije formirati određeni broj plemena a oni se stopiti u jedinstven i jedan od najmisterioznijih naroda koji je stupio na evropsko tlo, najverovatnije je potekao sa indonezijskih ostrva, Sumatre najpre oko 40000. godina pre Hristosa. U jednom trenutku taj prostor napuštaju, svi su izgledi, zbog veoma snažnih vulkanskih erupcija koje su zbog ogromne prašine koja se digla prekrili nebo i zamračili sunčevu svetlost. Kako prvobitne ljude fasciniraju i zastrašuju prirodne pojave za koje nisu umeli da nađu racionalno objašnjenje, te pojave su ostavivši najdublji utisak na njih, za trajno uslovile njihove vrednosne orijentire i upravljanje u društveno-kulturnom životu. Značaj sunca za život ljudske vrste koje je nestalo na nebu, postalo je kulturni i etički putokaz kako treba postupati i koga treba slaviti. Kasnije ćemo se potpunije posvetiti ovom kao i ostalim bitnim detaljima za genezu srpskog etnosa. Sa ovim se iz istih razloga rađao i kult kamena, vatre, munje, strelice, grmljavine i vode. Kamena koji je identifikovan sa vrelom lavom delujući preteće i kamena kao stena koje su štitile od opasnosti. Snaga vatre koja je gutala sve pred sobom ali istovremeno i grejala. Munja koje su parale nebo i nadjačavale tutnjavu erupcije i najavljivale kišu. Kišu kao vodu koja gasi vatru i napaja čoveka dajući mu život. Svetlosni i zvučni efekat koji ostavljaju munje a u našoj kulturi poznati kao strelica i grmljavina, delovale su kao moćno oružje sa neba koje opominje ili kažnjava neposlušne. Samo se prisetimo da je u hinduizmu Indra bog vetra i vazduha čije je oružje munja, dok je u Slovenskom politeizmu munja označavala da je bog Perun seo i krenuo svojim kočijama. Kao i Ilija gromovnik iz Starog i Novog zaveta. Prostor Indonežanskih ostrva sa rodovima kasnije malajske grupe naroda, preci Rasa napuštaju najverovatnije početkom dvadesetog milenijuma pre Hristosa i naseljavaju današnji indijski, pakistanski, avganistanski, iranski i najmanjim delom irački plato. Migracije u Indiju su se desile u dahu, a kako su se vremenom pridošlice značajno umnožavale, delovi njihovih grupa su se pomerali ka pomenutim regionima. Desetak milenijuma boravka na ovim prostorima uz oblikovanje kulturnih, vrednosnih i društvenih koordinata, ostavili su najdublji trag u Indiji. Izgrađeni kao lovci naši preci su se u dugom periodu pomerali sve više ka ruskim stepama. Migracije su se odvijale organizovano u grupama, ali periodično i dugorajno. Kraj ledenog doba uzrokovao je obimne padavine u stepama, a sa njima i pomeranja sisara i ljudi ka predelima koji su bili suvlji. Tako da sredinom desetog milenijuma Rasi sa manjim malajskim grupama stupaju na prostore Belog mora i susreću se sa primarnom granom predaka Srba. Deo Rasa ostao je na području Azije. Sa sobom su doneli i formirane društveno-kulturne navike koje su po uspostavljanju kontakta sa sarosedeocima postale kulturnim obrascem i naših najneposrednijih predaka. Nastanili su se na onom području gde su zatekli najmiroljubivije i sa najmanje podozrenja prema pridošlicama. Pretpostavljam da je u početku postojala neagresivna opreznost jednih i drugih. I da su prvi kontakti proistekli iz sasvim životnih okolnosti – opstanak, upućenost jednih na druge i sporadični kontakti. Međutim, verujem da je jedan običaj koji se ustaljivao kod starosedelaca odigrao presudnu ulogu. Reč je o verovanju da će potomstvo biti zdravije i otpornije ukoliko se kao takvo stvara sa ženama iz drugih rodovskih grupa. Iz tog verovanja izrodio se običaj krađe ili otmice žena. NJega kasnije zatičemo kod Srba ali i u Indiji. Znači, on je sa evropskih prostora dospeo na azijske a ne obratno. Direktni preci Srba su krišom krali žene od Rasana koji se nisu previše orođavali sa drugima. U svakom slučaju kasnija istorijska dešavanja pokazuju da su dugo uspevali da sačuvaju vlastitu samosvojnost svo do konačnog utapanja u niz drugih naroda tokom trećeg veka. Nesumljivo su se u ovim procesima za svagda stvorile čvrste krvno-srodničke i kulturno-istorijske veze predaka Srba i starih Rasana (Rasena). Srbi su Rasanima stvorili i naviku i sposobnost upotrebe mleka od soba u ishrani. Kako ćemo videti kasnije, ovaj podatak je posebno značajan za stare Srbe. Život na ovom području kroz suživot dve etničke grupe koje su se sve više integrisale, doprineo je jačanju svesti o samosvojnosti na unutargrupnom planu, ali i na primer prvih astronomskih znanja. Kao i ostale društveno-kulturne reference i njih će uskoro praktikovati na novim područjima. Ne zaboravimo da su naši preci uglavnom birali jezera za mesta svog obitavanja. 


Redukovanje mamuta i primamljivost južnijih krajeva doprinelo je odluci naših predaka da se pomeraju dublje ka evropskom kontinentu. Na svakom prostoru na kome su postojali, ostavljali su kulturne tragove ali i deo svoje populacije. Prve stanice su bili Skandinavija, Baltik i ruske stepe. Jedno krilo je krenulo preko ruskih stepa i vremenom dospelo do Kavkaza, centralne Azije, Levanta, Iraka i Irana. Deo njih se vremenom odlučio za povratak u prapostojbinu. Posle putovanja, nastanjivanja i života na novim područjima, verovatno krajem sedmog i početkom šestog milenijuma preci Srba su prvi put ugledali Indiju. Međutim, posebno je značajna lokacija Anadolije kao i teritorija između jezera Van na istoku današnje Turske i iranskih jezera Rašt (Istahr-e Hašt - Istočni Azarbajdžan) i susednog jezera Kara-Gol (ranije nazivano Sarb) pa do oboda planine Ararat u Turskoj. Ovo krilo drevnih Srba koje se zaustavilo na tom prostoru, smatram da je imalo impresivnu istoriju o kojoj ću pisati na narednim stranicama. 


Drugo krilo se uputilo zapadno ka Skandinaviji gde je ostao manji broj a veći je dospeo do zapadnih teritorija današnje Nemačke vodeći sa sobom pripadnike rodova koje su zatekli a koji su bili impresivne visine i korpulencije. Dinarce koje će njihovi rođaci pronaći i na Helmskom poluostrvu. Kasnije se sa ovih pozicija prelazilo na prostore britanskih ostrva, Francuske, Španije i Portugalije. Drugi deo ovog krila se kretao preko oblasti Poljske, Slovačke, Mađarske, Rumunije i Bugarske došavši krajem sedmog milenijuma pre Hristosa na teritoriju današnje istočne i južne  Srbije i proširio se na područja Makedonije, Albanije i Grčke. U Grčkoj su se nastanili u Tesaliji, Peloponezu i posebno Kritu. Oblasti pored jezera i reka i na ovom platou su bila staništa naših predaka. U prvom talasu migracija preci današnjih Srba su se prevashodno naselili pored Dunava u Srbiji, potom u Rumuniji i Bugarskoj. Egejsko more je dobilo ime od naših predaka kao sećanje na Belo more. Jer oni su već imenovani kao ljudi, stanovnici Belog mora. Prvo ime Srba je i nastalo na tom području o čemu svedoče i nordijske sage - Wannen i karelijski od Vienanmeri: Vani, Vandi, Vindi. Ime Srbi nastaje tek kasnije. 


Nesumnjivo da je nešto više od dva milenijuma postojanja na području Belog mora uslovilo društvene, kulturne i privredne modele naših predaka. Ali, još jedna činjenica ima izuzetan značaj. Zahvaljujući dobroj organizaciji društvenog života, delimičnoj izolovanosti od agresivnih grupa i stečenoj otpornosti usled dugotrajnog života u surovim prirodnim okolnostima, preci Srba su se prilično umnožili kao etnos. I to je razlog etapnim migracijama. Prvo krilo drevnih Srba koje se zaustavilo na skandinavskim područjima, potom je delom dospelo na teritoriju Nemačke gde je obitavalo na lokaciji današnjeg Manhajma i reke Rajne. Odatle se po ustanovljenju kolektivnog života nakon nekoliko stotina godina, deo njih pomera ka britanskim ostrvima, Francuskoj, Španiji i Portugalu. Kao i ka istoku Nemačke prema Poljskoj i Ukrajini. Uglavnom, oba ova krila su se susretala ili na pomenutim poljskim, ukrajinskim i ruskim prostorima ili na području oko Crnog mora i Anadolije. Dakle, sve veze među krilima istog etnosa nisu raskinute niti je poreklo zaboravljeno. Što se tiče Italije, drevni Srbi su na te prostore došli iz četiri pravca: Nemačke preko Alpa, Srbije, Krita i na kraju Lidije. A naseljavali su Sardiniju i manjim delom Siciliju. Sever Italije je naseljen krajem drugog milenijuma pre Hristosa, a odatle centralni deo zapadne Italije gde je procvetala etrurska država. 


Deo krila koje je preko ruskih stepa krenulo put Azije se nastanio na severoistočnim obalama Crnog mora. Odatle je lako dolazio do prostora današnje Ukrajine. Ali i Helma. Oni koji su ostajali tu, vremenom su se selili do teritorija sadašnje Belorusije, Moldavije i Poljske. I tu dolaze u dodire sa etničkim grupama koje su se prilično kasnije nazvale zajedničkim imenom Stavani, Sklavani, Sloveni. Naime, deo orođenog etnosa koji smo imenovali kao primarna srpska grana je već imao naviku mešanja sa drugim rodovskim i fratrijskim grupama. Rasi su takvu praksu uporno izbegavali. Kod dodira sa etničkim grupama budućih Slovena na evropskom prostoru očigledno je da su se Rasi iz nekog razloga uzdržavali ukrštanja sa njima. Za razliku od predaka budućih ugrofinskih naroda. Inače, Srbi nisu preci svih Slovena ali su Sloveni od njih nesumljivo dobili ime. I oni su se posredstvom drevnih Srba počeli nazivati Vindi. Otuda i naša uobrazilja da smo etnički izgrađeni isključivo od Slovena. Oni su samo jedna grana koja se u procesu etnogeneze slila u jedinstveno srpsko stablo. P. Šafarik upućuje na isti zaključak pored ostalih se pozivajući i na kralja Alfreda (kraj devetog i početak desetog veka). 

''Slavani Σλαυανοι, po uobičajenom načinu čitanja Stavani Σταυανοι, su najverovatnije Sloveni, kasniji Schalauen u Pruskoj; Stavani su bili stanovnici na jezeru, od reči stav, bara (jezerce, jezero) Teich, See. Sudini, kasniji Sudauern, takođe su bili bitno različiti od stanovnika Pruske, germanskog i letonskog porekla, i pripadali su Vendima [Voigt I. 75]'' (Šafarik, 1998:58). 

Na prostorima Evrope drevni Srbi se susreću i sa budućim Nordima, Germanima, Grcima. Takav je slučaj i na predelima Azije. Ko je kome preneo jezik teško je reći. Polazeći od artefakta u oblasti Karalije koji su ispisani na stenama planinskih masiva pored mnogobrojnih jezera, vrlo verovatno da jezik koji je unekoliko preteča potonjih slovenskih je bio jezik sporazumevanja srpskih predaka. Rasi su sobom doneli svoj govorni jezik koji je bio sasvim drugačiji od jezika primarnih Srba. To vidimo verovatno po dijalektima tog prastarog jezika kod naroda poput Etruraca, Tračana ili Pelazga. Starosedeoci obala Belog mora i Rasi nisu konstruisali kakvu govornu sintezu. Pre će biti da su Rasi u dugom vremenskom rasponu čuvali svoj jezik od zaborava, a da su sa Vindima govorili pretežno njihovim jezikom. Međutim, na evropskom prosturu, ali i svakom regionu u svetu, u doba kada se susreću Vindi i Rasi jezici su bili isuviše nerazvijeni tako da su se različite rodovske grupe jednostavno sporazumevale. Taj prvobitni jezik se u kasnijim istorijskim periodima razvijao uporedo sa ukupnim razvojem svakog etnosa. Stoga mislim da se pri dodirima sa budućim slovenskim plemenima gradio zajednički jezik. Uostalom i budući Sloveni su dobili ime Vindi, a to nešto znači. I stari pisci su zabeležili da Srbi među Slovenima imaju posebno mesto, mada nas lišavaju potpunijeg obrazloženja svojih tvrdnji. Jasno nam je što-šta kao primerice uticaj Vinda na verske predstave Slovena. Upozoravam da su Rasi nosioci haplogupe K i T Y-hromozoma.   

Na novim prostorima i u susretu sa domorodačkim grupama Vindi su Rase  prvenstveno učili odbranbenim veštinama jer su sukobi sa susedima naseljenih područja neminovno počeli. Mada je objektivno bilo mesta za sve. Rasi su Vinde snažili racionalnošu i mudrošću koju su materijalizovali u svakom segmentu društvenog života. Dolaskom na Balkansko poluostvro drevni Srbi u socijalno-kulturnom i privrednom smislu nastavljaju gde su stali.  Kultura Lepenskog Vira je Vindisko-Raska kultura. Kao i Starčevačka i Vinčanska. Posvetićemo se i ovim posebno važnim delovima u mozaiku koji je pred nama. Sada bih konstatovao da je kultura Lepenskog Vira najautentičniji nastavak prvobitne kulture Vinda i Rasana koju su gradili na obalama Belog mora. Smatram da ju je ispravno nazvati kultura Lavirinta. Sem onoga što se da zaključiti iz naziva, karakteriše je kult Sunca, kamena, vode, munje. U njoj se začinje i buduće azbučno pismo. Kada smo kod azbuke, ona je nastala baš u periodu razvoja kulture Lepenskog Vira o čemu svedoče brojni dokazi. Dovoljni su samo oni koje su nam pružili arheolozi Obrad Kujović i Dragoslav Srejović. Znači, ona nastaje i razvija se na srpskom tlu davno u praistoriji i stvorila je Vindska ili Raska mudrost. Ili obe skupa. Sam naziv Ras ili RASHT i danas na palmirskom a ranije na jeziku kojim je govorio Hristos, znači carski, rođak sunca, sunčev rod, ljudi zemlje gde izlazi sunce. Japan? Ne, naša Treskavica. To što su ih u daleko kasnijem periodu razni narodi imenovali na drugačije načine, stvar je širih društveno-kulturnih, istorijskih okolnosti. Ne radi se ni o ljudima koji grade kule, niti o stanovnicima na reci Raš, niti bilo šta drugo. Isti je slučaj i sa imenom Srb ili Srbin. Na desetine raznih značenja jer je svako tu reč imenovao na način koji mu odgovara. Posebno kod naroda koji pripadaju grupi indoevropskih jezika poteklih iz jezika pramajke – sanskrita.  Zato sam se u pronalaženju stvarnog značenja imena naroda Srbi rukovodio postulatom da koren tog imena treba isključivo tražiti u sanskritu i nekom od istorijskih jezika Srba, odnosno, etničke grupe koja je sa Srbima ostvarila rođačke ili druge najbliže odnose. Šta ako su ime Srbi nama nadenuli oni koji su nas u istoriji sledbovali? Jer radi se o narodu koji je isuviše rano ostvario svoj procvat u svim sferama društvene stvarnosti na evropskom i azijskom kontinentu, pre svih. Ali samo: pre svih. I koga su drugi verovatno sa podozrenjem pogledavali, a koji je vremenom zahvaljujući prvenstveno sebi sve više klonuo, padao i pridizao se. Danas je gotovo na izdisaju, mada kako ćemo videti, ovog naroda ima tamo i gde sami ne pretpostavljamo. Sahranjivanje mrtvih na prostorima Belog mora spaljivanjem mrtvaca ili gomilanjem kamena preko njega (gromile), praktikovalo se i na Helmskom poluostrvu tokom ovih kultura. Nalazi arheologa to potvrđuju. Najnoviji govore da su gromile nastale u okviru kulture Lavirinta na Belom moru, davno nego što se mislilo. Međukulturni dodiri stanovnika Helma koji su Vindi i Rasi zatekli na ovom području uslovili su i akulturacione procese. Zato su arheolozi i otkrili izvesne elemente mešanih kultura. Gde bi se zvezde jasnije videle i ljubopitljivije posmatrale nego na polarnom krugu. Kult Sunca se intenzivno negovao na Belom moru jer su i Vindi i Rasani na praktičnom primeru shvatali kakav je njegov značaj za njihov život. To se nastavilo i na Helmskom poluostrvu. Znanja iz astronomije su izgleda bila mnogo razvijenija nego što se na prvi mah čini. Planina Treskavac i kuće u naseljenim mestima imaju isti trapezoidni oblik. Otkuda to? Uz upotrebu visoke tehnologije stručnjaci su zaključili da od 20. aprila do 1. maja Sunce izlazi iznad Treskavice, a da istovremeno sazvežđe Vlašića prestaje da se vidi na noćnom nebu tačno 20. aprila. To znanje je žiteljima Lepenskog Vira omogućavalo da precizno utvrde početak godine ili leta, odnosno, toplijih dana. Ako danas koristimo visoku tehnologiju, otkuda ljudima iz praistorije ta znanja? A tek su izašli iz pećine. Gde se to rađala astronomija i matematika? Antička Grčka ima da sačeka nekoliko milenijuma. Mislim da zaista malo znamo o našim precima. 


Već pored obala Belog mora i jezera kraj kojih su živeli, naši preci su spoznali i blagodati koje voda pruža. Riba pored irvasa (sobova) bila im je osnovni izvor hrane. Omogućavala je život. Artefakti ribolikih ljudi na lokalitetima kulture Lepenskog Vira kao i Belog mora otkrivaju identičnost kulturno-filozofskog modela mišljenja. Setimo se legende o Oanesu i gde je nastala, pa to logički povežimo sa onom granom naših predaka koja se uputila ka Aziji. Šta nam to sada otkriva? Zašto su naši stari pored kremiranja umrlih, počeli praktikovanje polaganje kamena preko njih a na kojima su posipali mnoštvo ribljih kostiju? Sunce, riba i voda kao izvor života, a kamen je svojevrsni medijator između sveta živih i mrtvih. Pored ribe i jelen je imao izuzetnu važnost za pretke. NJegova lepota sa rogovima podseća na blistajuće zrake Sunca. Zar lik jelena ne nalazimo u kamenim prostorijama i pećinama pored Belog mora? Zar isto ne nalazimo u kulturi Lepenskog Vira? Sahranjivanje mrtvih prekrivenih ribljim kostima i sa glavom jelena a ponekada i glavama onih životinja koje su koristili u ishrani poput divljeg vepra, izražava odnos prema životu, početku i toku, njegovoj suštastvenoj vrednosnoj osi. Kada pominjemo vepra, setimo se i budućih Tribala kao srbo-kelskog plemena i njihove heraldike. 


Čovek je ambivalentan, takav je i njegov život kao i smisao tog života. Svetlost smenjuje tamu u živućem poput dobra i zla koji se prepliću u čoveku. Ovaj svet i onaj pod zemljom. I tu se nalazi jasna spona praotaca Srba sa Helma i Belog mora. U novijim vremenima i na ovom prostoru klesali su se i novi običaji. Verski i oni svakodnevni. Pored pomenutih načina naši stari su počeli sahranjivati mrtve pored ognjiša, ispod praga kuće. Zar treba mnogo znati da bi se shvatilo da su se ti običaji sačuvali dugo i utemeljili se u srpskom življu. Duh pretka kao kućnog zaštitnika. I kod najmanje promene vremena munje ne zaobilaze ni danas Treskavicu? Zar munje nisu predstavljale kult obožavanja Rasa a sa njima i Vinda? Kakva su znanja potonji Etrurci imali o munjama? Neka i ovaj detalj pridonese sklapanju jedinstvenog mozaika. Poštovanje zemlje kao još jednog neupitnog izvora života, započinje u vremenima nastanka zemljoradnje. Otkrića pluga i njegovog rala. Kasnije može videti kako je jedan narod nazivao Srbe prema ralu za koji kažu da su ih baš ti Srbi otkrili na istoku Azije. Sada bih samo podsetio da su Etrurci verovali da je mitsko biće izašlo iz zaorane brazde i saopštilo ljudima osnovna moralna načela. Kultura lavirinta se začela na prvobitnom staništu Vinda – Belom moru. NJu su i naši Rasi praktikovali. A prva trajnija naselja Lepenskog Vira su strukturirana kao lavirint koji podseća na košnicu. Otkuda to? Lavirint na prvobitnom prostoru nije samo imao ulogu svetilišta. On je simolička projekcija života i smrti. Kao kamen od čega je izgrađivan. Ognjiše, dom i Sunce. Ognjiše greje jer bez vatre nema smisao. Dom simboliše značaj porodice čije bliske emotivne veze poput topline greju svakog njenog člana. Sunce je istinski i simbolički život i vatra koja ne guta već rađa. Ova složena simbolička komunikacija tri činioca kulturnog modela naših predaka govori o njihovoj racionalnoj i kreativnoj sposobnosti. Sličan je odnos Sunca, munje i vatre. Skoro do današnjih dana se među Srbima očuvalo predanje da nošenje kamena štiti od udara groma. Kao i od bolesti. Sunce i riba? I tu su problematiku rešili Vindi i Rasi. Sunce putuje kroz ovaj svet rekom na leđima ribe. Pomenut je običaj krađe žena. Ali se na osnovu genealoških istraživanja ne može reći da je odabir žene na ovaj način bio predominantan među drevnim Srbima. 


Najverovatnije negde oko početka petog milenijuma pre Hristosa naši preci koji su naselili područje Levanta i posebno Anadolije, dolaze na njima blisko Helmsko poluostrvo i susreću se sa svojom sabraćom učestvujući u izgradnji Starčevačke i Vinčanske kulture. Drevni Srbi se sve više pomeraju ka zapadu, severu i jugu te za nekoliko vekova praktično naseljavaju ukupan plato do Jadranskog mora. Vlada pogrešna predstava o migracijama drevnih naroda. Ta zabluda proističe posmatranjem sposobnosti brzog prevaljivanja velikog prostora iz današnje perspektive. Međutim, u obzir treba uzeti ne samo sposobnost u brzom prelasku sa jedne na drugu geografsku tačku, nego i realne potrebe za tim, motivima kao i činjenicom da su to još uvek nomadske grupe sklone i spremne na povremena pokretanja. Osim toga, te grupe se kreću u dužem vremenskom periodu delom i istražujući zgodne teritorije za nastanjivanje

Narod koji je veoma brzo doživeo takav procvat koji se može uzeti kao jedan od najznačajnijih doprinosa današnjoj civilizaciji. Narod koji ima takvu istoriju, a koji o njoj tako malo zna. Narod koji je doprineo etnogenezi mnogih drugih naroda, a zaboravio je ko je. Narod koji je od onoga koga pogledavaju drugi i ogledaju se u njemu, dospeo do straha i nesposobnosti da pogleda sebi u oči. Narod koga danas zatičemo među gotovo svim religijama, pristao je da proda svoju veru za večeru. Narod koji je sa takvom slašću zabijao nož u bratova leđa, da to nikada tako nije uspevalo drugima. Narod pred kojim su dva puta: ili da potone i nestane ili da vostane. Na nama je.   

Izvor: Pravda

loading...
PAŽNJA:
Poštovani, molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija zadržava pravo da skrati ili ne objavi komentare. Komentare koji sadrže govor mržnje*, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete - ne objavljujemo. Takođe, neće biti objavljivane ni psovke i vulgarnosti, čak i ako čitalac koji komentariše umesto cele reči stvalja zvezdice.Komentare kojima nam skrećete pažnju na slovne greške, tehničke i druge propuste ne objavljujemo, kao i komentare koji se odnose na uređivačku politiku, ali će biti prosleđeni urednicima i na tome se zahvaljujemo.Molimo vas da obratite pažnju na pravopisnu i gramatičku ispravnost komentara koje šaljete, kao i da pišete malim slovima, prednost će imati komentari koji su napisani bez pravopisnih i gramatičkih grešaka, a komentari pisani velikim slovima se neće odobravati.
* Zakon o javnom informisanju – član 38: Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo.