УНМИК И ИНТЕРПОЛ у удруженом злочиначком подухвату против Србије

То да ИНТЕРПОЛ више неће третирати потернице расписане за Рамушем Харадинајем и још 17 особа, које потернице је расписало Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду током 2004. године, српска јавност је сазнала током последња два дана из средстава јавног информисања. Тим поводом, министарка правде Нела Кубуровић је изјавила да је скандалозно да УНМИК преузима улогу државе и улаже приговор ИНТЕРПОЛ-у против потерница за Рамуша Харадинаја и још 17 лица. Министарка се пита да ли је УНМИК могао да се позове на Резолоуцију Генералне супштине ИНТЕРПОЛА из 2010. године, обзиром да је потерница за наведеним лицима расписана још 2004. године. У вези са тим, сазнајемо да је Србија још у јуну ове године дала одговор на приговор који је уложио УНМИК, образлажући зашто су наводи приговора неосновани. Ипак, Комисија за контролу међународних потерница у Лиону је приговор УНМИКА усвојила и одлучила да се поменуте међународне потернице нашег суда више не третирају.

Рамуш Харадинај (Фото: Јутјуб)

Извор: Славка Којић

У вези са наведеном правном проблематиком поставља се више правних питања. Прво питање се тиче кршења Резолуције Савета безбедности УН 1244, везано за мандат успостављене „привремене администрације за Косово као дела међународног цивилног присуства“ у јужној српској Покрајини (УНМИК). 

Као што је познато, Резолуција СБ 1244 се на више места позива на неприкосновеност суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије, чији правни следбеник је Република Србија. Одредба о суверенитету и територијалном интегритету СРЈ (сада Република Србија) чини битан елеменат, односно conditio sine qua non Резолуције, без којег не би било ни саме Резолуције. 

Резолуција 1244 предвиђа привремено међународно присуство, како цивилно, тако и безбедносно, све до проналажења коначног политичког решења везано за статус Косова и Метохије, а до тада се исто има сматрати делом суверене државе Републике Србије. У том смислу Савет безбедности у тачки 10. Резолуције „Овлашћује генералног секретара да уз помоћ одговарајућих међународних организација, успостави међународно цивилно присуство на Косову, како би се обезбедила привремена управа на Косову, при чему ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије (сада Србије), и које ће обезбедити прелазну управу при чему ће успостављати и надгледати развој привремених демократских институција самоуправе, како би се обезбедили услови за миран и нормалан живот свих становника Косова“.

Полазећи од ових, више него јасних одредаба Резолуције СБ 1244, поставља се питање на темељу којег правног акта и које одредбе је УНМИК себи дао за право да уложи приговор ИНТЕРПОЛ-у, обзиром да је јасно да приговор могу уложити само земље-чланице ове међународне организације. УНМИК је улажући приговор против расписаних потерница суштински пошао од претпоставке да је статус „Косова“ већ решен тј. да се ради о сувереној држави, земљи чланици ИНТЕРПОЛ-а, па је УНМИК ваљда у име те „државе чланице“ и уложио приговор. Овај акт УНМИК-а представља намеран и тенденциозан чин кршења РЕзолуције СБ 1244 и свестан излазак ван установљеног мандата, чиме се ова међународна мисија отворено сврстала међу оне који се залажу за признање независности „Косова“. 

Да ли је наша Влада реаговала и шта је предузела након што је у јуну ове године, а могуће и раније, постало извесно да је УНМИК починио овај тежак преступ прекршивши Резолуцију СБ УН, прејудицирајући статус Косова и Метохије као самосталне и суверене државе – чланице ИНТЕРПОЛА? Реакција наших власти је морала да буде оштра и муњевита чим се сазнало да приговор постоји. Наша земља никако није смела пасти у замку да се мериторно упушта и оцењује основаност навода приговора, већ је реакција морала да се одиграва пре свега пред Саветом безбедности у смислу недозвољености приговора УНМИКА, због грубог кршења Резолуције СБ 1244, и пробијања мандата који је поверен овој цивилној мисији од стране Генералног секретара УН. 

Друго је питање које се односи на сам ИНТЕРПОЛ, који је као међународна организација такође тешко прекршила, како Резолуцију СБ 1244, тако и своја општа акта, повлађујући центрима моћи који заговарају признање независности „Косова“.

Могућност улагања приговора уведена је Резолуцијом Генералне скупштине ИНТЕРПОЛА одржане у Дохи од 8. до 11. новембра 2010. године. Ради се о Резолуцији AG-2010-RES-10, која предвиђа, између осталог, да уколико се потерница односи на лице за које се сумња да је починило кривично дело геноцида, ратног злочина и злочина против човечности, а при том се ради о држављанину друге државе чланице (ИНТЕРПОЛА), у том случају та друга држава има право приговора у року од 30 дана, рачунајући од дана када је о потерници информисана од стране Генералног секретаријата ИНТЕРПОЛА. Резолуција је донета 2010. године и односи се само на нове захтеве. 

Дакле, Интерполова Комисија за контролу потерница је донела одлуку да је приговор УНМИК-а који је уложен у име „Косова“ основан. Ради доношења одлуке у овој правној ствари, било је неопходно решити претходна правна питања која се односе на:

- Могућност ретроактивне примене одредаба ове Резолуције на потернице које су на снази од 2004. године;

- Да ли „Косово“ има правни субјективитет у смислу да ли уопште по Статуту Међународне организације криминалистичке полиције – ИНТЕРПОЛ може бити земља чланица ове међународне организације;

- Да ли је УНМИК овлашћен да по одредбама Резолуције СБ 1244 подноси овакав приговор;

- да ли је „Косово“ земља чланица ИНТЕРПОЛ-а, те сходно томе да ли има места примени одредаба цитиране Резолуције ИНТЕРПОЛ-а по питању приговора УНМИК-а. 

Да је Комисија Интерпола иоле имала намеру да правилно примени право, већ на првом кораку би установила да нема места примени наведене Резолуције AG-2010-RES-10 из 2010. године у конкретном случају, јер је у истој више него јасно наведено да се њене одредбе односе искључиво на нове захеве, а не и на захтеве из прошлости, као што је конкретни захтев Србије још из 2004. године. 

Са друге стране, гледано из угла Резолуције СБ 1244 и важећег Устава Републике Србије, АП Косово и Метохија је саставни део Републике Србије па, као таква (покрајина Србије), никако не би могла бити земља чланица ИНТЕРПОЛ-а, чији Статут предвиђа да чланице ове међународне организације могу бити земље чије владе подносе захтев за пријем о којем се одлучује на Генералној скупштини 2/3 већином. Када је у питању АП Косово и Метохија (или само „Косово“, како га назива Резолуција 1244), питање чланства се не би ни смело стављати на дневни ред и на гласање, без претходне сагласности Републике Србије, из разлога што би се сваки евентуални пријем у чланство ове међународне организације противио Резолуцији СБ 1244. 

Када је у питању право приговарања на издату потерницу у року од 30 дана од дана информисања о потерници, исто право припада искључиво „другој земљи чланици“ чији је држављанин лице за којим је расписана потерница. „Косово“ није земља чланица, то је општепозната чињеница, а што УНМИК-у није предстаљало никакву препреку да приговор ипак уложи, нити је Комисији ИНТЕРПОЛА то предстаљало препреку да такав недозвољен приговор усвоји. Тиме су и УНМИК и ИНТЕРПОЛ заједнички заиграли на терену међународног беспоретка, са очигледним циљем да неправо једног дана заживи као право, делујући против интереса суверене државе – чланице УН Републике Србије.

Како год се окрене, приговор је морао бити одбачен, без упуштања у меритум, а за такву одлуку је постојало више правно релевантних разлога .

Одлука коју је донела ИНТЕРПОЛОВА Комисија за контролу потерница, као и акт самог УНМИК-а, заснива се на намерном кршењу међународног права. Ради се о синхорнизованом акту правног насиља које се врши из крила моћних међународних организација и ванинституционалних центара моћи. 

У сваком случају, изнета проблематика је од огромног значаја за нашу земљу, не само због процесуирања самог Рамуша Харадинаја и других лица осумњичених за ратне злочине прама цивилном становништву, већ пре свега због преседана који се успоставља у међународноправној пракси међународних организација, којим се признаје међународни правни субјективитет тзв. републике Косово, противно важећим актим Савета безбедности и међународног права уопште. 

Наша земља је дужна да путем надлежних државних органа уложи оштар протест и отвори расправу пред Саветом безбедности, стављајући на дневни ред скандалозно понашање представника међународне заједнице који се својим актима окрећу против одлука Савета безбедности кршећи Резолуцију СБ, на основу које је и установљено цивилно присуство међународне заједнцице на територији наше јужне покрајине. Док се то питање не расправи и не утврди индивидуална одговорности појединих шефова и представника УНМИК-а, неопходно је прекинути сваке даље преговоре са Приштином, на којима међународна заједница толико инсистира. 

На описани начин би се понашала свака одговорна власт која поштује начело владавине права и која држи до себе и до суверенитета државе на чијем челу се налази. 

Жестку прозивку Бошка Обрадовића на рачун Вучића читајте ОВДЕ. О новој катастрофи на фронту у Сирији читајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Рамуш Харадинај на Космету 1999. године.

loading...
ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

НАЈНОВИЈЕ

РАТНИ ИЗВЕШТАЈИ

loading...